Uvođenje politike u ekonomsku analizu često otkriva zanimljive obrasce i povezanosti koje oblikuju društva i njihove privrede. Kroz prizmu različitih partijskih era, možemo sagledati kako političke odluke, ideologije i prioriteti vladajućih struktura utiču na ključne ekonomske pokazatelje – od rasta BDP-a, stope inflacije i nezaposlenosti, do spoljnog duga i fiskalne održivosti.
Cilj ovog članka je da istraži ove odnose, analizira trendove i pruži uvid u to kako je, i u kolikoj meri, politički kontekst definisao ekonomski razvoj Srbije.
Važno je napomenuti da u političkom sistemu Srbije vlast retko pripada isključivo jednoj stranci. Vlade se formiraju kroz koalicije, gde više partija sarađuje kako bi obezbedile većinu u parlamentu. U tim koalicijama, dok sve članice imaju uticaj, gotovo je uvek slučaj da jedna politička stranka dominira i donosi ključne političke odluke, bilo da je reč o ekonomskoj politici, spoljnoj politici ili socijalnim reformama. To je najčešće stranka koja ima najviše poslanika u parlamentu od vladajućih stranaka, a njen lider obično postaje predsednik vlade.
Na ilustraciji ispod prikazani su periodi vladavine ključnih političkih stranaka nakon Petooktobarske revolucije. Plavom bojom označene su dominantne stranke u vladi, dok su njihovi koalicioni partneri prikazani sivom.
U nastavku teksta, analiziraćemo ključne ekonomske pokazatelje tokom ovih perioda i istražiti kako su političke odluke dominantnih partija na vlasti uticale na ekonomiju zemlje.
Ukrštanjem političkih i ekonomskih podataka iz Srbije sa podacima iz zemalja iz regiona—Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Severne Makedonije, Albanije, Bugarske, Rumunije i Mađarske—možemo bolje razumeti u kojim slučajevima su političke odluke imale uticaj na ekonomiju, a u kojim slučajevima su globalni trendovi bili presudni.
BDP po glavi stanovnika, prilagođen za paritet kupovne moći i izražen u konstantnim međunarodnim dolarima iz 2021. godine, je ekonomski indikator koji meri prosečnu ekonomsku aktivnost po stanovniku jedne zemlje, prilagođenu za razlike u cenama između zemalja koristeći paritet kupovne moći. Ovaj indikator je pogodan za upoređivanje životnog standarda i ekonomskih performansi između zemalja, jer uzima u obzir ne samo ukupnu vrednost proizvedenih dobara i usluga (BDP), već i relativne troškove života i inflaciju.
Kao što ilustruje grafikon BDP-a, Srbija već dve decenije zaostaje za regionom. Ovaj trend je posebno razočaravajući s obzirom na ogroman potencijal ekonomskog rasta koji je zemlja imala nakon izlaska iz ratova devedesetih, kao i nakon godina međunarodne izolacije i ekonomskih sankcija.
Prethodni grafikon prikazuje apsolutne vrednosti BDP-a po glavi stanovnika, što otežava sagledavanje dinamike rasta Srbije u poređenju sa susednim zemljama. Stoga je korisno analizirati i relativne razlike, jer upravo poređenje BDP-a po glavi stanovnika u procentima jasnije osvetljava razmere zaostajanja Srbije za regionom.
Dok je 2001. godine BDP po glavi stanovnika u Srbiji bio približno 18% niži od proseka regiona, do 2023. taj zaostatak je smanjen tek na oko 15%. Najznačajniji napredak u smanjenju zaostatka ostvaren je tokom prve vlade DS-a pod vođstvom Zorana Đinđića, a pozitivan trend je nastavljen i tokom Demokratske stranke Srbije pod Vojislavom Koštunicom, kao i drugom vladavinom DS pod rukovodstvom Borisa Tadića. Nasuprot tome, jedino je deceniju duga vlast Srpske napredne stranke donela stagnaciju, pa čak i pad u odnosu na region.
Stopa nezaposlenosti predstavlja jedan od najosetljivijih ekonomskih pokazatelja, koji direktno oslikava kvalitet života građana i stabilnost društva. Vladajuće stranke su kroz istoriju koristile različite pristupe za smanjenje nezaposlenosti – od direktnih državnih investicija u infrastrukturne projekte, preko subvencionisanja privatnog sektora, do prilagođavanja zakona o radu kako bi stimulisale zapošljavanje.
SNS je apsolutni šampion u borbi protiv nezaposlenosti – sa nasleđenih 24% i dodatnih +7% u odnosu na regionalni prosek, stranka na čelu sa Aleksandrom Vučićem uspela je da spusti nezaposlenost na 8%, prestigavši pritom regionalni prosek za 1%.
Iako je pad nezaposlenosti nesumnjivo pozitivan pokazatelj, ključno pitanje za dublju analizu ostaje – u kojoj meri je rezultat stvarnog rasta ekonomske aktivnosti, a koliko ga podstiču prekomerno zapošljavanje u javnom sektoru i administraciji, kao i odlazak stanovništva u inostranstvo. Takođe, neizvesno je da li će ovaj trend biti održiv, s obzirom na politiku subvencionisanja radnih mesta za strane investitore.
Inflacija je jedan je od ključnih ekonomskih pokazatelja koji direktno utiču na životni standard građana. Kada inflacija raste, kupovna moć stanovništva opada, što dovodi do nezadovoljstva, povećanja zahteva za povećanjem plata i penzija, kao i smanjenja poverenja u ekonomsku politiku vlasti.
Inflacija u Srbiji tokom poslednje dve i po decenije prolazila je kroz dinamične promene, oblikovane snažnim političkim i ekonomskim faktorima.
Početkom 2000-ih, zemlja se još uvek borila sa nasleđem hiperinflacije iz devedesetih i dubokim ekonomskim sunovratom. Pad režima Slobodana Miloševića i dolazak Demokratske opozicije Srbije (DOS) na vlast doneli su nesumnjivu stabilizaciju, ali su rane tranzicione godine i dalje bile obeležene visokom inflacijom. Iako su sve kasnije vlade ostvarile određeni napredak u njenom obuzdavanju, posebno se izdvaja Srpska napredna stranka, koja je kroz doslednu fiskalnu i monetarnu politiku uspela da inflaciju dovede u okvir regionalnog proseka.
Ukupna otplata duga kao procenat bruto nacionalnog dohotka (BND) predstavlja važan indikator fiskalne održivosti i ekonomske stabilnosti jedne zemlje. Ovaj pokazatelj meri koliki deo nacionalnog dohotka odlazi na otplatu spoljnog duga, uključujući glavnicu i kamate, i ukazuje na to koliko su javne i privatne finansije opterećene dugovanjima. Visoka vrednost ovog pokazatelja može ukazivati na to da je zemlja u riziku od prezaduženosti, što može dovesti do finansijskih kriza, gubitka poverenja investitora i slabljenja ekonomske aktivnosti. Nasuprot tome, niska vrednost pokazatelja sugeriše da zemlja ima dovoljno resursa za servisiranje svojih obaveza bez značajnog ugrožavanja rasta i razvoja.
Uprkos čestom narativu u opoziciono nastrojenoj javnosti o navodnoj prezaduženosti Srbije u poslednjoj deceniji, podaci govore drugačije. Rast spoljnog duga stavljen je pod kontrolu tokom vladavine Srpske napredne stranke, koja je uspela da očuva stabilnost javnih finansija i smanji rizik od prezaduženosti.
Ekonomski pokazatelji iz ovog teksta daleko su od kompletne slike privrednih promena u Srbiji, ali pružaju važne smernice o pravcu u kojem se ekonomska situacija razvijala.
Početni optimizam s početka 2000-ih, kada se verovalo da će tranzicija i evropske integracije brzo doneti ekonomski prosperitet, postepeno je zamenjen realnošću – sporim strukturnim reformama, dugotrajnim ekonomskim krizama i teškom borbom za makroekonomsku stabilnost. U tom kontekstu, ključni doprinos SNS-a, koji je na vlasti poslednjih 12 godina, ogleda se u očuvanju društvene i ekonomske stabilnosti. Ipak, prioritet stabilnosti često je dolazio nauštrb ambicioznijih reformi, što je usporilo ekonomski progres Srbije u poređenju s regionom. Umesto odlučnog sprovođenja strukturnih reformi, često su birana kratkoročna rešenja koja su održavala fiskalnu stabilnost, ali nisu omogućila dugoročan rast.